Eto me i ovde :)

Dobih poruku i ona me naterala, da za danas batalim posao, a i tako ne ide nešto, tako da i nije velika šteta.

Pisaću.

Prijatelj koji me je naterao i da počnem da pišem blog, čitajući sve ovo što sam do sada doduše u hitrini napisala, konstatovao je: "...dobro je da si konačno progovorila.Imala si sećaš li se tonu dnevnika u kojima nije pisalo ko ti se sviđa i ko te krišom poljubio ili ti njega gledala... pisala si. i Šteta što nikada nisi nastavila. A znaš li da sam ti ukrao jedan, i dan danas je kod mene.Čitam ga često Prijateljice moja!..."

Pojma nisam imala. Bilo ih je zaista mnogo, zvali ssmo ih dnevnici iako se us moji razlikovali od prosečnih ženskih dnevnika. Bila je to ipak, početnička,nespretna, ali neka literatura.

I kada sam malo stala i razmislila, pa ništa nikad nisam ozbiljnije napisala, objavila, videla svoj rad na polici knjižare, ali kolikima se desilo da im ukradu "knjigu". :)

Hvala Ti Zoki, što si ukrao tu sveščicu, hvala Ti što je još uvek čuvaš, hvala Ti što si me potsetio da pišem, hvala Ti što si shvatio šta je značilo To što smo se nakon dugo vremena ponovo sreli i to tako što me je tvoj prekrasan mali sin nespretno povukao za torbu i skoro oborio.

Bio si mi tih godina zaista najbolji Prijatelj i zauvek to želeo, bio i ostao dok nas svašta nešto nije razdvojilo.

Nestala je cela naša generacija, hvala Bogu ne i bukvalno, ali takav smo tim bili. I razbili se. Valjda smo istrošili sve što nas je tada kao beton držalo zajedno.

A znaš šta me je najviše razveselilo, što si se tako,ali ne frapatno, nego iskreno obradovao. Što si tvojoj Sanji javio, ona me nazvala i... ko zna. Nastaviti sasvim sigurno ne možemo tamo gde smo stali. To je zaista nemoguće i ne bi ni bilo prava stvar.Ali, malo priče navelo me je na neki novi put. Kuda ću stići i kuda sam krenula ne znam. Videćemo ako ikada stignem.

Bila sam kod mojih ovih dana i prevrnula sve tražeći resto kolekcije :). I nema, kao da je u zemlju propala. Znam da nisam bacila. ostali kažu, "najbolji organizatori padaju na najglupljim greškama". Ha, ljubomora :), a nisu se bunili kada sam ih sve pakovala, silne floće trošila na pisanje na kutije. A te kutije sa mojim dnevnicima, paaaaaaaaaaa, negde su.Nađem li ih, prepisaću ih sve majke mi ovde.Pa nek nepristrasni ljudi vide evoluciju jedne ličnosti, koja nije njihova pa je i to olakšavajuća okolnost.

Sećaš li se Skyleru naših jezuški u snegu dukom bar metar. Seti se zlobe, one dečije zaljubljeničke, kada si svojoj Sanji slomio sanke. Joj kako se sada svega prisećam.

A sada smo odrasli. Malo mi je jako čudno, ali i to je dokaz da život gradira, Tebe videti u odelu i kravati, sa dva lap topa jebote, ups, oprostite na psovki :).

Abio si sećaš se, najveća lenčuga ali genijalna, na kugli zemljaskoj. Negde u nekoj od tih čuvenih kutija, stoji i spisak ispisan onim nalim perom koji sam dobila za 10 rođendan i toliko ga želela, šta si mi sve dužan za napisane zadatke, sastave, a joj, kada se setim...

 I pitao si usput i to, gde si ti sada Čupo?! Pa tu sam valjda gde i treba da budem jer sama sam birala. I uprkos svemu srećna sam Skyleru, to nisam stigla da Ti kažem.

Ipak sam ostavila dosta toga za sobom i nadam se još ću.

 Obećali smo, svečano, nećemo dozvoliti da se više izgubimo Prijatelju. Uostalom Ti si kriv zašto sam ovde. I to je dobro.

 Ljubi Sanju i njene klince.

Lea

Motali smo i motamo tvoju dušu na moju i moju na tvoju, i to je suština.I ljubavi i zajedničkog bivstvovanja, i običnosti i svih fascinacija. Uživotu živimo mnoga vremena, koja neko neupućen može da eita kao samo trenutke, a nekad oni to i zaista jesu. Nisu zapravi nikada laki. Kada su u najsrećnijoj formi, prosto te guši ushićenost i sreća, u prosečnosti se osećaš zarobljeno, a bBudućnost je uvek strma i nikad ne znaš šta je iza strmine. Ali zašto je se bojiš? Zašto se ja bojim, zašto smo...?

Krećemo ka danu kada će se još jedan prsten života zatvriti, a otvoriti nove stranice, u kojima će nadama se uz sve brižno većina redova biti ispisana srećom,činjenicom da su nam duše još uvek namotane jedna na drugu.

Niko ne zna odakle dolaze njegove reke ,niti će im ikada videti ušće. Trebalo bi živeti kao da neki oblik večnog života zaista postoji,ali oprezno, to je velika odgovornost, jer ipak, sve je konačno, nekada, negde, nekome.

Trudim se da budem radosna kad god mi se za to pruži mogućnost i kad kod za to imam snage u sewbi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci, godine provedeni u mutnoj igri naših strasti o prohteva. I rekla sam ti davno, da se sve to jako često smenjuje i da treba biti stoik i pametno hvatati talase. Nije život bajka, ali se može veoma često tako živeti, koritsćei bajkovite sekundice i u lošim danima.

Propinjanja lepog u lošeg su ćudljiva. Čuđenje ne naličje naše svesti o postojanju. A svašta se da otkriti i naučiti kada se zaviri u svoje naličje.I čudim se često nesreći što tako često, na kraće ili duže, javno ili tajno, hoćemo da budemo ono što nismo. Takvim ćudima, kojima ne vidiš ni cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas.

Sloboda?

Sa Tobom sam je dostigla.kako? Lako i spontano. A sloboda je sa Tobom biti JA, osetiti i pustiti, propuštati život kroz sebe bez straha.Učiti. Iz dana u dan. kako biti jak, ranjiv, gde zateći šraf a gde ga popustiti.

Sreća?

Sa Tobom je tu. I kad boli i kad miluje.

Poverenje?

 Da, tu je, poverenje da nećemo pogrešiti više nego što je očekivano ili neophodno ponekad. Tako osećam i nema potrebe ništa više reći o tome.

 Put?

Valjalo se sve ovo proći i treba prolaziti i dalje. Pametniji, ne činiti glupe izbore i koristiti izgovore. A što bismo. nema potrebe. Nismo sebi pepeo na duši.

Ljubav?

Velika i prava pokazaće svoju punu snagu samo ako uspe da od dvoje ljudi načini dva stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni demona. A opet, bojati se. Kontradiktorno, zar ne - ali zar ceo život nije takav?

 Gori u meni, prži me - jer to gorim ja.

I pišem, svesna da nije stvar u rečima, nego u onome što stvarno kazuju ili što bi trebalo da kažu. U namerama koje imamo, upotrebljavajući ih, koji im dajemo kada ih izgovaramo ili pišemo.

 Mi?

Pa to je sve. Najveći zadatak, navjeća želja, moje bogatstvo.

Ja?

Samo se nadam da sam dostojna, da uprkos svemu nisam zarez,ali ni tačka. Kako god i kada god se dogodi, moliću se za čovečnost, plivanje a ne davljenje, sunce a ne mrak, nikako tugu, kajanje.

Ne kajem se.

 Svašta bih promenila, ali izbor ne bih menjala!

Šta god radiš, radi svom svojom snagom. Pogled upiri uvek gore.Trudi se da uvek napreduješ!

Razmišljaj, dobro proceni, sledi put istine pre svega prema sebi pa onda prema drugima. Sve istine koje se prećute postaju otrovne.

I da, ne zaboravi, da bar  na tren uživaš i u ovom danu! Diši duboko, biće sve dobro.U svakom slučaju nekako će biti, a sa svim se treba izboriti!

Jutarnja mantra!