Eto me i ovde :)

Motali smo i motamo tvoju dušu na moju i moju na tvoju, i to je suština.I ljubavi i zajedničkog bivstvovanja, i običnosti i svih fascinacija. Uživotu živimo mnoga vremena, koja neko neupućen može da eita kao samo trenutke, a nekad oni to i zaista jesu. Nisu zapravi nikada laki. Kada su u najsrećnijoj formi, prosto te guši ushićenost i sreća, u prosečnosti se osećaš zarobljeno, a bBudućnost je uvek strma i nikad ne znaš šta je iza strmine. Ali zašto je se bojiš? Zašto se ja bojim, zašto smo...?

Krećemo ka danu kada će se još jedan prsten života zatvriti, a otvoriti nove stranice, u kojima će nadama se uz sve brižno većina redova biti ispisana srećom,činjenicom da su nam duše još uvek namotane jedna na drugu.

Niko ne zna odakle dolaze njegove reke ,niti će im ikada videti ušće. Trebalo bi živeti kao da neki oblik večnog života zaista postoji,ali oprezno, to je velika odgovornost, jer ipak, sve je konačno, nekada, negde, nekome.

Trudim se da budem radosna kad god mi se za to pruži mogućnost i kad kod za to imam snage u sewbi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci, godine provedeni u mutnoj igri naših strasti o prohteva. I rekla sam ti davno, da se sve to jako često smenjuje i da treba biti stoik i pametno hvatati talase. Nije život bajka, ali se može veoma često tako živeti, koritsćei bajkovite sekundice i u lošim danima.

Propinjanja lepog u lošeg su ćudljiva. Čuđenje ne naličje naše svesti o postojanju. A svašta se da otkriti i naučiti kada se zaviri u svoje naličje.I čudim se često nesreći što tako često, na kraće ili duže, javno ili tajno, hoćemo da budemo ono što nismo. Takvim ćudima, kojima ne vidiš ni cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas.

Sloboda?

Sa Tobom sam je dostigla.kako? Lako i spontano. A sloboda je sa Tobom biti JA, osetiti i pustiti, propuštati život kroz sebe bez straha.Učiti. Iz dana u dan. kako biti jak, ranjiv, gde zateći šraf a gde ga popustiti.

Sreća?

Sa Tobom je tu. I kad boli i kad miluje.

Poverenje?

 Da, tu je, poverenje da nećemo pogrešiti više nego što je očekivano ili neophodno ponekad. Tako osećam i nema potrebe ništa više reći o tome.

 Put?

Valjalo se sve ovo proći i treba prolaziti i dalje. Pametniji, ne činiti glupe izbore i koristiti izgovore. A što bismo. nema potrebe. Nismo sebi pepeo na duši.

Ljubav?

Velika i prava pokazaće svoju punu snagu samo ako uspe da od dvoje ljudi načini dva stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni demona. A opet, bojati se. Kontradiktorno, zar ne - ali zar ceo život nije takav?

 Gori u meni, prži me - jer to gorim ja.

I pišem, svesna da nije stvar u rečima, nego u onome što stvarno kazuju ili što bi trebalo da kažu. U namerama koje imamo, upotrebljavajući ih, koji im dajemo kada ih izgovaramo ili pišemo.

 Mi?

Pa to je sve. Najveći zadatak, navjeća želja, moje bogatstvo.

Ja?

Samo se nadam da sam dostojna, da uprkos svemu nisam zarez,ali ni tačka. Kako god i kada god se dogodi, moliću se za čovečnost, plivanje a ne davljenje, sunce a ne mrak, nikako tugu, kajanje.

Ne kajem se.

 Svašta bih promenila, ali izbor ne bih menjala!