Eto me i ovde :)

Dobih poruku i ona me naterala, da za danas batalim posao, a i tako ne ide nešto, tako da i nije velika šteta.

Pisaću.

Prijatelj koji me je naterao i da počnem da pišem blog, čitajući sve ovo što sam do sada doduše u hitrini napisala, konstatovao je: "...dobro je da si konačno progovorila.Imala si sećaš li se tonu dnevnika u kojima nije pisalo ko ti se sviđa i ko te krišom poljubio ili ti njega gledala... pisala si. i Šteta što nikada nisi nastavila. A znaš li da sam ti ukrao jedan, i dan danas je kod mene.Čitam ga često Prijateljice moja!..."

Pojma nisam imala. Bilo ih je zaista mnogo, zvali ssmo ih dnevnici iako se us moji razlikovali od prosečnih ženskih dnevnika. Bila je to ipak, početnička,nespretna, ali neka literatura.

I kada sam malo stala i razmislila, pa ništa nikad nisam ozbiljnije napisala, objavila, videla svoj rad na polici knjižare, ali kolikima se desilo da im ukradu "knjigu". :)

Hvala Ti Zoki, što si ukrao tu sveščicu, hvala Ti što je još uvek čuvaš, hvala Ti što si me potsetio da pišem, hvala Ti što si shvatio šta je značilo To što smo se nakon dugo vremena ponovo sreli i to tako što me je tvoj prekrasan mali sin nespretno povukao za torbu i skoro oborio.

Bio si mi tih godina zaista najbolji Prijatelj i zauvek to želeo, bio i ostao dok nas svašta nešto nije razdvojilo.

Nestala je cela naša generacija, hvala Bogu ne i bukvalno, ali takav smo tim bili. I razbili se. Valjda smo istrošili sve što nas je tada kao beton držalo zajedno.

A znaš šta me je najviše razveselilo, što si se tako,ali ne frapatno, nego iskreno obradovao. Što si tvojoj Sanji javio, ona me nazvala i... ko zna. Nastaviti sasvim sigurno ne možemo tamo gde smo stali. To je zaista nemoguće i ne bi ni bilo prava stvar.Ali, malo priče navelo me je na neki novi put. Kuda ću stići i kuda sam krenula ne znam. Videćemo ako ikada stignem.

Bila sam kod mojih ovih dana i prevrnula sve tražeći resto kolekcije :). I nema, kao da je u zemlju propala. Znam da nisam bacila. ostali kažu, "najbolji organizatori padaju na najglupljim greškama". Ha, ljubomora :), a nisu se bunili kada sam ih sve pakovala, silne floće trošila na pisanje na kutije. A te kutije sa mojim dnevnicima, paaaaaaaaaaa, negde su.Nađem li ih, prepisaću ih sve majke mi ovde.Pa nek nepristrasni ljudi vide evoluciju jedne ličnosti, koja nije njihova pa je i to olakšavajuća okolnost.

Sećaš li se Skyleru naših jezuški u snegu dukom bar metar. Seti se zlobe, one dečije zaljubljeničke, kada si svojoj Sanji slomio sanke. Joj kako se sada svega prisećam.

A sada smo odrasli. Malo mi je jako čudno, ali i to je dokaz da život gradira, Tebe videti u odelu i kravati, sa dva lap topa jebote, ups, oprostite na psovki :).

Abio si sećaš se, najveća lenčuga ali genijalna, na kugli zemljaskoj. Negde u nekoj od tih čuvenih kutija, stoji i spisak ispisan onim nalim perom koji sam dobila za 10 rođendan i toliko ga želela, šta si mi sve dužan za napisane zadatke, sastave, a joj, kada se setim...

 I pitao si usput i to, gde si ti sada Čupo?! Pa tu sam valjda gde i treba da budem jer sama sam birala. I uprkos svemu srećna sam Skyleru, to nisam stigla da Ti kažem.

Ipak sam ostavila dosta toga za sobom i nadam se još ću.

 Obećali smo, svečano, nećemo dozvoliti da se više izgubimo Prijatelju. Uostalom Ti si kriv zašto sam ovde. I to je dobro.

 Ljubi Sanju i njene klince.

Lea